Почетак > АКТУЕЛНО У ПРОСВЕТИ > Sir Ken Robinson – Школе убијају креативност

Sir Ken Robinson – Школе убијају креативност

Духовито, а мудро.  Са овим идејама треба упознати све у школама и у министарству.

Ово није „ланац среће“, али се шири веома великом брзином.

По мом скромном мишљењу у школама се данас води много рачуна о скупљању информација, креативност деце с убија са годинама које проведу у школи, грешке које праве се стигматизују(тако да се деца плаше да покушавају да уче другачије и креативније), а такође се измишљају и нове болети као што су хиперактивност и друге. Погледајте шта Кен Робинсон (горњи видео) каже о томеДошло је време да се запитамо, шта је ова наша држава урадила и ради за школу? Осим континуиране едукације, која је за сваку похвалу! Ко се како снађе и ко има паре нека иде!

Данас чујем да критикују директоре, што су запошљавали инжењере да  предају информатику у школама, пуне су нам школе дипл. инг-а, а просвета никад лошија, како је то могуће када је високо-стручан кадар сада у просвети што никад до сада није био случај у школама?!!! Нешто ту није логично!

Друга лоша ствар је да су просветне раднике довели на руб егзистенције, што значи да су оне који требају да дају пример новим нараштајима, и да улажу много труда на своје усавршавање, да дижу наставу на виши ниво, да интензивирају све могуће процесе наставе, да припремају наставу код куће, и прилагоде је новим технологијама и парадигмама образовања, да су све учитеље довели у положај робова!!!    Дакле, док истовремено покушавамо наставнике да уздигнемо на виши ниво, убијамо их у појам са том материјалном страном (споредно зар не!) , плус са новим правилима понашања, данас наставници немају могућност да спроведу конкретан ауторитет над неукима, кажњавање деце не постоји, примања се минимизују, а од наставника и учитеља се очекује да цвркућу по Твитеру са ученицима, намећу се правила која до сада нису била, огромна одељења,  мале финансије (просто смешне за модернизацију процеса наставе), а ипак се школама намећу разни „пројекти“ из ЕУ(од којих неће бити велике користи). Болоњски процес има своје системе, засноване на жалост и на кредитно-дужничкој политици земаља које га примењују насупрот оних који су моћни и који слабима намећу систем ретро-школства.  Данас је политика на највишим могућим дометима, и ко се њоме не бави, не може „да успе“. Све нам је контра подешено, па шта онда очекивати у будућности!

Некада је наставник био овакав:

Драги господине учитељу,
„Научио си ме да пишем и читам
Да поштујем родитеље и све старе људе,
Да не будем лењ, горд, лукав и дволичан,
Да је злато сваки грумен родне груде.

Научио си ме да волим заставу,
Јуначке песме, Светосавску химну,
Да је много боље изгубити главу
него душу и образ, него Отаџбину.

Послушао сам Те, драги Учитељу,
Нисам ни лењ, ни горд, не марим за власт
Највише на свету волим своју Земљу,
Ал то ми сад, изгледа, не служи на част.

Ево шта данас каже једна учитељица:

Заиста, да ли је данас, част да будеш учитељица?Да ли ми је задовољство да као квочка прибирам пилиће, непрестано ослушкујући хоће ли се однекуда зачути злосрећни фијук орлових крила?Да ли имам толико љубави колико они имају очекивања?Имам ли толико снаге да издржим појединачне њихове судбине и трауме?Имам ли моћи да све саслушам, упамтим, разврстам, помогнем, подржим?

Просто, имам ли воље док:

„Нас једни куде, а други нас хвале
Трећи нас успављују шареним лажама,
Пети би на нас своје пропусте да свале…“

Верујем да ово није дилема само једне учитељице из Топлице Горње, него и оних из Мрдуше Доње, оних са планине Суве и гора Мокрих, из паланки Белих и Црнућа малих, из Лапова Старог и Брибира Новог, из Митровице Сремске и Брестовца Банатског, из Поља Тометиног и Поља Косовског. Из Тодоровог Сталаћа и Грбићевог Каћа, из Новога Сада и Белога Града.

Како да живимо на посној кори хлеба и учимо децу масних, којима кајле, џипови нови и раскошна вила треба?
Како да одржимо статус над статусима нашег позива у земљи која признаје само статус власти без опозива?
Како да обезбедимо дужно поштовање добрим учитељима да их поштују родитељи и добри ђаци тамо где се не поштују честито ни академици а ни саобраћајни знаци?
Како да се изборимо за напредак знања гледајући како напредују само незналице?
Како да спасемо част учитељског позива кад се на пијаци у Новом Пазару ценкају око цене диплома?

Ја баш забраздих дубоко. Време је за песму.

Драги Учитељу, Твоје лице строго
Блажи ме у ово предвечерје рано
Јер твој наук мени, ипак, значи много
И ја сам Ти зато захвалан бескрајно.

Вреди ли, драге колегинице и колеге, због те захвалности ретких подносити непоштовање честих?
Наравно да вреди. Јер ми не продајемо знање, не купујемо звање и не просимо поштовање. Ми преносимо свети дух знања и држања. Зато, драги моји апостоли вере, даскали љубави и филозофи држања, не клоните духом, не пресахните љубављу и не одреците се пружања знања и васпитања. А ја, ја ћу и даље у својој малој паланчици сејати снове непрестано нове и живети, као и досад што сам, на посној кори хлеба, јер заиста, заиста мени мало треба...

Пошто

Док неко пије
-ја пијуцкам.

Док неко гризе
-ја само грицкам.

Док неко глође
-jaсамо глоцкам.

Док неко пева
-ја певуцкам.

Док неко дрема
-ја дремуцкам.

Док неко ради
-ја радуцкам.

И тако мало, ситно, живуцкам,

Како лепо исприповеда песник моју, а верујем и вашу, животну причу. Додуше, ви не морате да се равнате по њој. Искористите своје демократско право и изаберите живот из првог стиха, али знајте, хтели ви то или не, одрекли сте се страдалничке апостолске судбине, монашког даскалског мира и филозофског достојанства у речи и делу. Уосталом све има своју цену, па и ова моја мала беседа, намењена бољима од мене, који можда нису желели о овоме да говоре.

Жељка Радојичић Лукић
Бања Врујци, 2007.

То је Просвета драги моји! А да ли ће данас сваки учитељ или наставник да буде спреман на жртву о којој говоре горњи редови. Директива одозго је „да мора“, иначе,…. А шта ако неће? Или ако не може? Или ако једноставно има данас шта друго да се ради, и зашто би млад човек, учитељ или наставник постао? Па одговор на ово питање се види и данас, осипа се кадар из просвете, најбољи одлазе, и школство без обзира на мизерну модернизацију, има да иде наниже док не удари о дно. А ви драги моји, чему да се надате, кад су најзначајнији људи у данашњој просвети, и највећи партијаши приде, одлучили да се просвета плаћа испод сваког минимума, и да остане без креативности(иако тобоже ње има), да наставници буду убијени у појам и да траже друге изворе егзистенције, просто љути због непрестаног игнорисања и маћехинског понашања људи који са просветом нема ништа заједничко, а они су данас главни шефови, а огрешили су се о све људске вредности и принципе!!!

И као што просвећена учитељица Жељка рече:

Док неко ради
-ја радуцкам.

И тако мало, ситно, живуцкам.

Верујте ми , да завршим, ко данас ради у просвети, треба му дати бенефицирани радни стаж, иначе су деца препуштена на милост и немилост савести наставника и несавести партијаша просветара са врха ланца исхране 😦 . Да је то тако за пар година ће изаћи на видело, јер по оној народној, „Ако коза лаже, рог не лаже!“.

Зато чувајмо традицију, мудрост, Православље, Светога Саву и васкрсавајмо са њим, све остало су трице и кучине, и све ће проћи. Nibula est, transibit!  Ма колико да са над нама надвила ала и врана, проћи ће, као облачак!

Advertisements
  1. Нема коментара.
  1. No trackbacks yet.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: